Apsolutni NO GO 2007 / Der absolute Supergau 2007

Jao, majko moja draga! Taman kad pomislim da me na ovom svijetu ništa živo ne može iznenaditi, desi se ovako nešto i ja se stvarno, iskreno sjebem.
Ja sam bila jedna od onih nesretnih klinki koja je bila prinuđena da odrasta u eri nevjerovatno isprazne i iritirajuće rave i techno muzike. Sjajno je to formulisala pjevačica prekrasnog njemačkog benda "Juli" govoreći da u toj muzici nema apsolutno ničega što bi te potaknulo da sanjaš dok je slušaš ... I taman kad sam pomislila da sam preživjela smrdljivu najlonsku odjeću, onaj užas od Loveparade-a, majčice drečavih boja koje čak i na Heidi Klum izgledaju debilno i sve ostale propratne sadržaje, na veliku radost cjelokupne gay populacije era Boy Band-ova ponovo je doživjela, iz meni totalno neshvatljivih razloga, svoj očajni Come Back. Fuj!
I taman kad sam za sebe donijela odluku, da više nikad neću upaliti TV, desi se čudo. Odjednom su se iz nekih prljavih iz smrdljivih podruma pojavili nekakvi ljuti klinci, obučeni u crno, sa starkama na nogama i gitarama u rukama ... djeca koja sama pišu svoje pjesme i fakat ih znaju otpjevati, koja mrze svijet i imaju svijest o stvarima koje se dešavaju oko njih ... 1968 i ostali fazoni ... Juli, Silbermond, Killerpilze, Revolverheld, Wir sind Helden ... I što je najbolje od svega, odjednom su se teenageri koji slušaju njihovu muziku počeli mjenjati, nositi farmerke i stavljati crni lak za nokte i kreon oko očiju. I moram priznati da sam bila ponosna na tu ljutu djecu i na stav koji su imali.
Pa čak bi i onaj usrani Tokio Hotel preživjela, da se nije desilo ono što se desilo.
Cinema Bizzare nosi naziv taj novi užas u vidu nekakvog valjda benda. I ne znam šta mi je gore - to što kod ovih malih pičkica zaista ne znaš jel curica il je dečko, dal da ga štipaš za guzu il da ga okrećeš i obrćeš u nadi da ćeš negdje pronaći tragove sisa ... grozni pjesmuljci koje oni s ponosom nazivaju muzikom, ovaj očaj od frizura ili jadni cirkuski kostimići ... BLJAK!!!
Ovo izrazu "hermafrodit" daje sasvim novu, meni do sada nepoznatu definiciju. I stidim se što s ovim jadom moram hodati ispod istog Sunca ...
I moram priznati, moj apsolutni No Go 2007, čak gori od onog finskog "Humanity is overrated"
majmuna...

Heilige Scheiße! Gerade noch war ich der festen Überzeugung, daß mich nichts und niemand mehr auf dieser Welt überraschen kann, und dann passiert so etwas, und ich bin wieder peinlich bis negativ berührt. Ich war eines von diesen unglücklichen Teenagern, die das Pech hatten, in der unglaublich hohlen und nervtötenden Ära der Techno und Rave Musik aufzuwachsen. Die Sängerin der deutschen Band Juli hat es mal super formuliert, indem sie sagte, daß es in dieser Musik nichts gab, was einem beim Zuhören zum Träumen bewegen konnte ... und gerade als ich dachte, ich hätte die streng riechende Nylonbekleidung, die grauenvolle Love Parade, diese grellen Farben, die sogar an Heidi Klum gräßlich aussehen und alle anderen Begleiterscheinungen überlebt, erlebte sehr zur Freude aller pubertierenden Mädchen und einigen Jungs die Boy Band Ära, aus mir vollkommen unerklärlichen Gründen, ihr häßliches Come Back. Pfuj!
Und gerade als ich beschlossen habe, meinen Fernseher nie wieder einzuschalten, passierte doch ein Wunder. Aus irgendwelchen stinkigen Probekellern tauchten irgendwelche wütenden Kids auf, die nur schwarze Kleidung und Converse Turschuhe trugen und Gitarren in den Händen hielten ... Kinder die ihre Lieder selbt schreiben und sie tatsächlich singen können, die die Welt um sich herum hassen und wenigstens eine Vorstellung davon haben, was um die herum passiert ... die lieben 1968 und andere Dinge ... Juli, Silbermond, Revolverheld, Killerpilze, Wir sind Helden ... Und das Beste daran war, daß die Kids, die ihre Musik toll fanden, angefangen haben sich zu verändern, trugen wieder Jeans, schwarzen Nagellack und Make Up. Ich muß zugeben, daß ich Stolz empfand für diese wütenden Kindern und diese Einstellung die sie plötzlich hatten.
Ich hätte sogar die Schnäpfen von Tokio Hotel überlebt, wäre dann nicht der Supergau gewesen.
Cinema Bizzare heißt der Horror, der angeblich eine Band darstellen sollte. Und bei denen weiß ich nicht, was ich schlimmer finden sollte - daß man bei diesen Tunten sogar beim näheren hinsehen nicht festellen kann ob sie ein Weibchen oder ein Männchen darstellen, ob man denen in den Schritt zwicken soll oder ob man sie doch lieber hin und her wenden soll, auf der vergeblichen Suche nach den Titten ... die grauenvollen schwuchteligen Lieder, die sie als Musik bezeichnen, die geschmacklosen Frisuren oder doch lieber die Zirkusbekleidung... BLJAK!!!
Mein absoluter Supergau des Jahres 2007. Sogar schlimmer noch als dieser finnische "Humanity is overrated" Affe ...

Absolutni "No-Go's" 2007 (Part 1)

Najmanji i najslađi saputnik na svijetu često kaže da ja previše mrzim stvari i ljude oko sebe, te da ću kad tad istrošiti ovu, za mene svetu, riječ.

Čisto sumnjam...

Neki dan čitam jedan super duhoviti blog Švabe zvanog Hubi, koji je na svojoj stranici napravio anketu da ljudi mogu glasati, koja ih je javna ličnost najviše iznervirala u protekloj godini. Mislim, tzv. celebrities ne mogu me iznerviratu uopše, jer mi je sve što oni rade apsolutno svejedno, al nisam izdržala a da ne glasam.

Međutim, da je bilo ispada - bilo je. Meni je trenutno na pamet palo četiri, al decembar je još dug, tako da si ostavljam jedna vratanca otvorena, za slučaj da mi još nešto padne na pamet.

Maria Šerifović

Najmanji i najslađi saputnik i ja imamo istu raju s kojom svake godine gledamo Euroviziju. Imamo čak i tabele koje ispunjavamo za vrijeme našeg, internog glasanja. Meni je to duhovit ritual kojem se svake godine bacamo od smjeha, sve dok se na prošlom izboru za najbolju pjesmu nije desilo to što se desilo. Hajd, možda on/ona/ono i zna pjevat, i možda pjesma i nije tako loša, al sve ostalo što se dešavalo okolo, nervira me kako nekoga iz ove države, tako i kao samu ženu. Ma dajte, i ja sam sama sebi u starkama i farmerkama najljepša, al ne poričem da malo šminke i neki dobar grudnjak čuda mogu napraviti, naročito ukoliko nam majka Priroda nije podarila taj dar, da nam se spolna pripadnosti vidi na prvi pogled. Stoga nikoga na svijetu ne treba čuditi
komentar njemačkog voditelja Stefana Raaba, koji je nakon proglašenja pobjednika, izjavio da "želi da čestita na pobjedi malom, debeljuškastom, srbijanskom dječaku"...

Bill Kaulitz

Nervira me iz istog razloga kao i gore spomenuta gđa./g. Šerifović. Sjećam se da sam njihov prvi spot, onaj neki debilni s nekakvom kišom, gledala apsolutno iziritirana, ne kontajući uopše da li se radi o curici il dečku. Dodatno mi ide na živce što on i njegove kolege iz benda, koji zajedno imaju otprilike 13,5 godina, konstantno imaju potrebu da pjevaju o prolaznosti života, vječnoj ljubavi i besmrtnosti... Majke mi, tu su braća Hanson bila puno poštenija, kada su u ranim 90tim svjetsku slavu stekli s pjesmuljkom koji je nosio naziv "Hmmmbop" ili tako nešto. I onda naravno vrhunac koji se zbio na ovogodišnjoj dodjeli MVT nagrada, na kojoj su "Tokio Hotel" dobili nagradu za najbolju internet stranicu, i kad nisu znali ni jebeno "Thank you" na engleskom prozboriti. Doduše, logično je da jedanaestogodišnji dečki prvo nauče kako da lakiraju nokte i stavljaju kreon, pa tek onda nekakve strane riječi i sve ostalo. Joj, kako se nadam da su ih neki strašni nabildani dečki, barem dok su u školu išli, tukli k'o mamlaze...

Britney Spears

Ma, mrš. I ti , i tvoje obrijano međunožje i tvoj glupavi ex-muž, i još gora muzika povrh svega. Nikad nisam shvatala euforiju oko ove praznoglave male glupačice. A pogotovo ne razumijem zašto, svaki put kad ona samo prdne, to zaslužuje vijest u svim svjetskim medijima. Svakome ko ima barem malo mozga u glavi trebalo bi biti svejedno, čak i da se Britney kojom srećom javno spali na lomači. I prije nego što mi sada psovke preplave ovaj moj dragi blog, citiraću rečenicu Senada Avdića, koju je on svojevremeno posvetio onoj jednako stupidnoj Olivi, koja je neka funkcija na onom našem Sarajevo Film Festivalu: "Bože, znaju li ti kod kuće da si glupača..."

Amy Winehouse

Čula sam da ljudi svašta u pjesmama mogu otpjevat, al' da neko može pjevati o klinici za rehabilitaciju, to mi je stvarno bilo sasvim novo. OK, shvatam i da je "Heroin Chick" moda, i dan danas priznajem da su rijetke žene kao što je Kate Moss, kojima taj image zaista stoji, ali draga Amy je čak i taj pokret uzdigla na jedan savim novi nivo. Mislim, povraćat na bini, otić sa scene i zaboravit da se trebaš vratiti su ispadi koje čak ni stari Gobac više ne pravi. Šteta, jer bi se od onog ludačkig glasa zaista moglo nešto napraviti. Nisu džaba stari ljudi govorili da u svemu šta radiš treba imat mjeru. Stoga, draga ženo, šta god da uzimaš, uzimaj manje...

Misa

Kako volim kada slučajno, tražeći nešto sasvim deseto po kompjuteru, naletim na ovakvu nekakvu glupost. I onda ne mogu da je ne objavim.

"Jedan mladi katolički svećenik bio je tako nervozan da prije prve svoje mise, nije mogao ni riječi progovoriti, pa upita biskupa za savjet. Ovaj mu reče da slijedeći put, neposredno prije početka mise, popije čašu vode sa 2 kapljice votke i odmah će se osjećat slobodnije. Poslije toga, svećenik se osjećao tako dobro, da ga više ništa nije moglo uznemiriti. Nakon povratka s mise, pronađe slijedeću ceduljicu od biskupa.

Poštovani svećeniče, slijedeći put stavite nekoliko kapljica votke u vodu a ne obratno. Osim toga, evo još nekoliko savjeta, kako se neki od današnjih ispada ne bi ponovili:

1. Nije potrebno stavljati kriške limuna na rub pehara
2. Ormar pored oltara je mjesto za ispovijed a ne W.C.
3. Ne oslanjajte se više na statuu blažene djevice Marije, ne grlite je više i ne ljubite je
4. Postoji 10 zapovjedi a ne 12, 12 apostola a ne 7, a ni jedan od nijh nije bio patuljak
5. Isusa i njegove učenike ne zovemo J.C. & Company
6. David je pobijedio Golijata pračkom i kamenom. Nije ga umlatio i prosuo mu mozak
7. Judu ne nazivamo kurvinim sinom
8. Papu ne moramo nazivati El Padrino
9. Bin Laden nema veze sa Isusovom smrti
10. Sveta vodica je za posvećivanje, a ne da bi se osvježavali ispod pazuha
11. Nikada se ne smijete tako moliti, da pri tome sjednete na stepenice ispred oltara i stavite nogu na Bibliju
12. Hostija nije meza uz vino, već za vjernike
13. Grešnici idu u pakao, a ne u p.m.
14. Poziv na ples nije loš, ali ne i polka trčeći kroz crkvu
15. Onaj u ćošku pored hora, kojeg ste nazvali pederom, kontrašem i tranzvestitom u suknji, bio sam ja...

Nadam se da će slijedeće nedelje ove greške bit ispravljene."

Pa zar nije hit? Toliko je glupo da mu se moraš smijat.

Agresivna ljepota ... šta drugo ....

Najmanji i najslađi životni saputnik na svijetu sav se jadan naježi, kada ja, onako slučajno, spomenem da mi se sviđaju muškarci "agresivne ljepote", šta god to tačno značilo... Da odmah razjasnimo neke stvari - ja sam sretno udata žena, volim svog muža do ludila i za mene je on najljepša i najseksipilnija osoba na svijetu. Tako, nek' se i to zna. Al' sam ipak, u potrazi za definicijom "agresivne muške ljepote" (koju sam naravno sama izmislila), napravila svoju Top Listu slatkiša koji, takvi kakvi jesu, šetaju ovom našom planetom Zemljom. Od 10 do 1 naravno.

Den süßesten Lebensgefährten dieser Welt stehen die Haare zu Bergen, wenn ich mal so zufällig erwähne, daß ich “agrresiv schöne” Männer anziehend finde, was auch immer das bedeuten mag …Um es mal klar zu stellen – ich liebe meinen Mann, und für mich ist er der schönste Mann auf der Welt. Aber auf der Suche nach der Definition der agrresiven Schönheit (die mir natürlich selbst ausgedacht habe) nahm ich mir die Freiheit, eine kleine Liste zusammenzustellen, von 10 Leckerbissen, die so wie sie sind, auf dieser Erde herumspazieren. Voila…

POZICIJA 10

Igor Dolgatschew

Među svim vukovima koji će uslijediti na ovoj top listi, Igor je pravo malo mače. Super talentovani mladi Ukrainac koji u jednoj predosadnoj njemačkoj sapunici igra pedera, i toliko je bolji od svojih kolega, da su producenti serije odlučili da ipak od njega naprasno naprave heteroseksualca, ne bi li im porasla gledanost. Njegova slavska ljepota razlog je što se hiljade njemačkih teenagerki svakodnevno mrcvare pred televizijom gledajući tu idiotariju zvanu "Alles was zählt"....



Im Vergleich zu all diesen heißen Fegern, die auf dieser Liste folgen werden, erscheint der liebe Igor fast wie ein scheues Reh. Ein super talentierter junger Unkrainer, der in einer oberlangweiligen deutschen Soap einen Schwulen spielt, und der so unter seinen Kolegen hervorsticht, daß die Macher der Serie entschieden haben, aus ihm jetzt plötzlich eine Hete zu machen, um ihre Einschaltsquoten zu steigern. Seine slawische Schönheit ist der einzige Grund, warum sich Tausende von deutschen Teenagern jeden Tag vor ihrem Fernseher quälen und sich die Scheiße Namens „Alles was zählt“ reinziehen...

POZICIJA 9

Travis Fimmel

Australski maneken koji je, prije nego što je otišao u Ameriku sa 30$ u džepu, muzao krave na nekakvoj farmi Bogu iza nogu. Danas ovaj zlatni dečko snima reklame za parfeme i donje rublje (a za šta bi mogao drugo) i nedavno sam pročitala da je u nekoj trećerazrednoj filmskoj produkciji glumio Tarzana. I neka je. Da sam kojim slučajem muško i da imam njegovo tijelo, nikad u životu na sebe ne bi stavila ni jedan komad odjeće. A što se tiče tih australskih goveda, njihovo mlijeko bih voljela probati...



Ein australisches Model der, bevor er mit 30$ in der Tasche nach Amerika ging, an einer Farm irgendwo am Arsch der Welt die heimatlichen Rinder gemolken hat. Heute macht der Goldjunge Werbung für Unterwäsche und Parfüme (ja was denn sonst!?!), und ich habe vor kurzem gelesen, daß er in einer drittklassigen Fernsehproduktion den Tarzan gespielt hat. Soll er doch ruhig! Wenn ich das Glück hätte, so einen Body zu haben, würde ich niemals, niemals nicht ein mal ein Stück Kleidung tragen. Und was diese australischen Rinder angeht – von der Milch würde ich gerne mal schlürfen...




POZICIJA 8

Michael Pitt

On i njegove malene usnice sviđale su mi se dok je još u vremenu "Dawson's Creek"-a igrao onog malog glupana koji se zaljubi u Michelle Williams. Nije u rodu sa svojim daleko poznatijim i starijim kolegom Bradom. U suštini perspektivan i talentovan glumac koji uživa u tome da svoje međunožje izlaže pred kamerama i naziva to umjetnošću. Neka vala, i treba tako ...



Er und seine kleinen, süßen Lippen haben mir gefallen noch in der Zeit als er sich in „Dawson's Creek“ in die dämliche Michelle Williams verknallt hat. Er ist nicht verwandt mit Brad Pitt, und eigentlich ist er ein ziemlich talentierter Schauspieler, der es genießt, seinen zwischenbeinigen Bereich öffentlich bloß zu stellen und es auch noch Kunst zu nennen. Soll er doch, richtig so...





POZICIJA 7
Milo Ventimiglia

Za nekoga kao što sam ja, čiji je ideal ljepote plavo, plavo i samo plavo, možda izbor ovog slatkiša predstavlja iznenađenje, ali fakat je bio dobar kao Jess Mariano u "Gilmoricama". Nije ni čudo što ga je ona mala žguba koja u istoimenoj seriji igra Rory, zgrabila na vrijeme i držala na kratkoj uzdi punih osam godina. Ima zaista nešto prekrasno u tome kada Milo digne obrvicu i ugrize se malo za onu svoju latino usnicu ...(njam)...

Für jemanden wie mich, dessen Schönheitsideal ewig blond und blauäugig sein wird, stellt die Auswahl von diesem Schönling hier viellecht eine keine Überaschung dar, aber ich muss zugeben, daß er als Jess Mariano in den „Gilmore Girls“ eine gute Partie abgegeben hat. Kein Wunder daß ihn diese kleine Schnäpfe, die in der gleichnamigen Serie die Rory gespielt hat, sich geschnappt und volle acht Jahre an der kurzen Leine gehalten hat. Es hat was wirklich wunderbares an sich, wenn Milo seine sexy Augenbraue anhebt und sich ein ganz klein wenig in sein Latino Lippchen beißt ... (njam) ...

POZICIJA 6

David Beckham

Opraštam mu i onaj zlatni lak lak za nokte koji je stavljao kad se slikao za "Vouge", i onog anoreksičnog kostura kojeg naziva suprugom, i to što nikad u životu vjerovatno nije pročitao ni jednu knjigu, i to što je živio u Španiji godinama i nije bio u stanju naučiti ama baš ni jednu riječ španskog, i što mu glas zvuči kao da svako jutro guta helijum, dok god samo šuti i skine majicu.

Ich vergebe ihm alles – den goldenen Nagelack, den er sich drauf getan hat, als er sich für die Titelseite von „Vogue“ Magazine ablichten lassen hat, und diesen anorexischen Knochengerüst, den er als eine Frau bezeichnet, und die Tatsache daß er wahrscheinlich noch nie im Leben ein Buch gelesen hat, und daß er kein Wort Spanisch kann, obwohl er Jahre in dem Land verbracht hat, und daß seine Stimme klingt, als ob jeden morgen Helium einatmet, solange er seine Klappe hält und sein T-Shirt auszieht...



POZICIJA 5
Cillian Murphy

Glumio je u nekakvim stupidnim filmovima koje nisam ni htjela da gledam nit sam ih fakat odgledala. Al su mu oči beton, što jest - jest.

Ich konnte mich immer noch nicht dazu aufraffen, mir die angeblich künstlerisch so hochgeschätzten Filmen anzusehen, in denen er mitspielt, aber die Augen sind der Hammer ...







POZICIJA 4

Brad Pitt

Morala sam. Jednostavno sam morala. Volim ga još iz vremena dok je sa kaubojskim šeširom gurao sebi fen u hlače u onoj besmrtnoj sceni iz filma "Thelma i Luise". Zbog njega sam "Legendu o jeseni" gledala najmanje 10 puta, iako sam Bog zna da taj film ne zaslužuje više od jednog gledanja. Neki dan na TV gledam jednu od onih "100 Hollywoods most..." Top Lista, gdje je on proglašen najljepšim muškarcem na svijetu. Od mene mu vala dosta 4 mjesto, iako odavno više nije mlad i sočan kao njegova gore navedena konkurencija.

Ich mußte es einfach tun. Ich liebe ihn seit er sich diesen Fön in die Hose gesteckt hat in dieser unvergeßlichen „Thelma and Louise“ Filmszene. Seinetwegen habe ich mir „Legends of the Fall“ mindestens 10 Mal angesehn, und Gott alleine weiß, daß dieser Film es nicht verdient hat, so gewürdigt zu werden. Vor ein paar Tagen sehe ich mir aus keinem besonderen Grund eine dieser hirnamputierten „100 Hollywoods most...“ Sendungen, und dort würde er zum schönsten Mann auf der Welt gekürt. Und obwohl er schon lange nicht mehr so jung und knackig ist wie die Schnuckies auf den Positionen 10 bis 5, bekommt er von mir einen wohlverdienten 4 Platz...

POZICIJA 3
Jonathan Rhys Meyers

Svojevremeno problematični irski klinac, danas jedan od najtalentovanijih britanskih (nemam pojma zašto) glumaca, kojeg kad progovori sa svojim britanskim akcentom i prekrasnim dubokim glasom možeš slušati sve i da ti čita recept za buredžike. I naravno, sa karizmom do jaja...

Eine Zeit lang ein ziemlich problematischer, irischer Bengel, ist jetzt einer der gefragtesten (britischen ?!?) Schauspieler, dem ich, wenn er mit seiner tiefen Stimme irgendwas haucht, zuhören könnte selbst wenn er mir Backrezepte ins Ohr herunter rasseln würde. Und mit einem Karisma bis zum Eiern ...



POZICIJA 2
Facundo Arana

Argentinski bog telenovela. Kaže mi prijateljica, koja je svojevremeno živjela u Buenos Airesu da se u njega i Maradonu tamo kunu kao što smo se mi svojevremeno u Tita kleli. Ostario je, dobio bore, malo se ofucao, al je i dalje moja nepromjenjena pozicija br. 2.

Der argentinische Telenovelengott. Meine Freundin, die eine Zeit lang in Buenos Aires gelebt hat, erzählte mir daß die Menschen dort mehr auf ihn schwören, als auf Gott persönlich. Er ist älter geworden, hat Falten bekommen, und auch sonst ist ist er ein wenig geschrumpft, doch er bleibt für immer meine ungeschlagene Nr. 2 ...

AND THE WINNER IS ...

Gale Harold

Mračan, samozatajan, karizmatičan, do beskraja talentovan i prelijep. Toliko je tajnovit da mu ni jebenu biografiju nigdje ne možeš pronaći. Prvi me uveo u tajne prave "muške ljubavi" otkada kao hipnotizirana buljim u svaki nastavak "Queer as Folk", i uporno tvrdim da je to najbolja serija koja je ikada snimljena u historiji televizije, a Gale ujedno najprivlačnije biće na svijetu koje je ikada snimilo oko kamere...

Geheimnisvoll, irgendwie dunkel, so sehr talentiert, daß mir die Worte fehlen, und einfach wunderschön. Er war der Erste, der mich in alle Geheimnisse der „wahren Männerliebe“ eingeweiht hat, und seit dem sabbere ich bei jeder „Queer as Folk“ Folge hechelnd vor dem Fernseher, wohl wissend daß dies das Beste ist, was sich die Fernsehngötter jemals ausgedacht haben. Und er ist mein Inbegriff von Sex, in jeglicher Hinsicht ....

Ako baš hoćete da znate šta je horor

"Otac malene Sunam Parvez, obećao je svoju kćerku sinu svoje sestre, jer ona želi imati kćer. Dvije obitelji već žive u istoj kući. Obitelji Sunam i Nieem uvjerene su da će njih dvoje biti sretni u braku ako zajedno odrastu, a planiraju ih vjenačati kada Sunam bude imala 14 godina. Unatoč naporima afganistanske vlade i borcima za ljudska prava, vjenčanja djece u Afganistanu još su uvijek česta, naročito među siromašnima i neobrazovanima. Prema posljednjim podacima UNICEF-a, oko 16 posto malih Afganistanaca vjenča se u dobi ispod 15 godina, a dobna se granica svake godine spušta.Ako je suprug nesretan u takvom braku, ima pravo oženiti se još jednom ženom. No, supruge nemaju isto pravo. One su prisiljene u braku provesti cijeli život, koji često i nije dug zbog učestalih samoubojstava kojima pribjegavaju nesretne nevjeste".

E ovo je horor, al' baš ... jadna curica ... I onda mi žene u Bosni kažemo da je nama loše...

Samo još jedan u nizu razloga zbog kojeg na ovu zemlju treba baciti atomsku bombu, preorat zemljište, i onda na njoj napravit terene za golf...

Upravo na nekom hrvatskom blogu čitam kako je, ili se tek treba, u Splitu održati koncert pod nazivom "Indexi i prijatelji : Da sam ja netko".

"Hommage legendarnom bandu koji je postao sinonim sarajevske rock-škole" (da malo citiram) upotpunit će i makedonska zvijezda Kaliopi, a pjesme će izvoditi Tony Cetinski, Halid Bešlić, Hari Mata Hari, Željko Bebek, Tifa, Dado Topić, Aki Rahimovski, Zorica Kondža, Ivica Šarić, Giuliano i mnogi drugi. Okupili su se i muzičari koji su svi bili članovi legendarnih "Indexa", a to su bubnjar Peco Petej, bas gitarist Fadil Redžić, bubnjar Miroslav Šaranović, te također klavijaturisti Neno Jurin, Sinan Alimanović, Ranko Rihtman, Enco Lesić i Kornelije Kovač.

U prvi mah sam pomislila kako su divna braća Dalmatinci organizovala tako sjajnu stvar, i bila sam tako ganuta kada sam pročitala da će se isti taj koncert, zbog velikog interesovanja publike, održati i u Ljubljani, Novom Sadu i na kraju u dvorani Sava Centra u Beogradu.

I onda nešto kontam ... A Zetra? Skenderija? Dom Mladih? BKC? Poljana na kojoj se odvija korida bikova u Čemljanovićima? Pa barem jebeni Vistafon?

Nada! Hичто! Nichts!Naravno, šta bi drugo moglo biti.

I, na kraju krajeva, zašto bi se u kasabi kao što je ova moja, bendu kao što je bio Pimpekov (ne, bila sam premala da bi bila s njim na "per tu", nisam ni čuvala ovce s njim, al sam njega i njegovu muziku uvijek doživljavala kao nešto svoje) uopšte održavao neki bjedni "hommeage", il' kako ga je već nazvao taj napuhani hrvatski novinar.

Moji roditelji pripadali su onoj besmrtnoj generaciji koja je svoju mladost provela plešući na igrankama u Fisu. Mama je uživala u tome da mi prepričava doživljaje iz tog vremena, o tome kako je njena najbolja prijateljica iz srednje škole, prelijepa plavokosa Vlaha (inače nikad prežaljena ljubav onog instant četnika/režisera Emira/Nemanje Kusturice) godinama bila zaljubljena u Fadila Redžića, kako je zbog te tužne i neuzvraćene ljubavi svake subote sjedila na istom mjesu na balkonu u Fisu, i dok su "Indexi" prašili svoje, ona je samo u njega gledala (zanemarićemo sada telefonski teror sproveden nad suprugom g. Redžića i kojekakve druge smicalice na koje je spremna isključivo nesretno zaljubljena žena). Prisjećala se mama kako je njen stariji brat, danas moj ujko fizičar, tom istom Fadilu davao instrukcije iz fizike i matematike, te da mu je ona, jednom prilikom, ne znajući da će doć kod njih u stan, otvorila vrata u pidžami i sva raščupana i nenašminkana (ajme !?!), pa se zbog toga kasnije stidila godinama.

Moja prva mala školska ljubav (svjesno ne velika, nego baš mala i slatka), plavi princ zbog kojeg mi je srce ubrzano kucalo cijeli 7 razred, vječiti odlikaš i atletska zvijezda naše škole, potomak je jednog od klavijaturista "Indexa". Sjećam se kako smo u zimu '91, bio je neki decembar uglavnom, na rođendanskoj proslavi naše drugarice iz razreda (posljednjoj na kojoj smo se okupili svi prije nego što su nas gorile s brda raspuhale na sve strane svijeta), ležali sami nas dvoje na podu u zamračenoj sobi, dok su svi ostali u susjednoj prostoriji vrištali i plesali uz pjesmu "Crvene Jabuke" koju smo mi zvali "Djevojčice, djevojke, žene..." (u orginalu "Nema više vremena"), kada me je držao za mali prst na ruci i priznao mi da mu se sviđam. I kako smo nas dvoje, tada već mali par, te iste zime na Jahorini iskakali iz ski lifta na pola vožnje, da bismo se kroz sirovi snijeg (jer nam obične piste više nisu bile dovoljno strme) najvećom mogućom brzinom spuštali do Rajske doline. Sreća pa su nam mame bile dovoljno pametne da nas upišu u istu ski školu, inače ja ovo sjećanje danas ne bih imala.

Kristalno se sjećam da sam godinama, svaki put kad se u Sarajevu dešavao neki koncert, hodala od jednog do drugog člana porodice i ponizno moljakala da me odvedu da gledam Balaševića, Bijelo Dugme, Crvenu Jabuku, EKV, Bombaj Štampu..., ali da moj vječito zauzeti otac i tiha i umorna mama nikada za to nisu htjeli izdvojiti nekoliko sati svog skupocjenog slobodnog vremena. Kad se zaratilo, onda im je bilo žao, pa su mi onda počeli obećavati da će me odvesti na koji god poželim koncert "samo dok ovo malo prestane"... Ja sam tada fino uzela svoj dnevnik u ruke i napisala: Kada se završi rat, ja idem na koncert Balaševića, Crvene Jabuke, Indexa, Bombaj Štampe, Bijelog Dugmeta...i tako cijeli jednu listu izvođača i bendova koje sam od malih nogu željela gledat uživo. I vidi čuda, završi se i taj rat, i preživjesmo ga svi, manje ili više zdravi i čitavi, i počeše koncerti. A ja, kako na koji idem, samo stavljam kvačice na onoj listi u dnevniku i dopisujem imena ljudi s kojim sam bila. I naravno, odem na koncert "Indexa" s mojim najboljim drugom/bratom Amarom, i to na onaj kad su proslavljali 35 godina postojanja u "Skenderiji", i neću sad pričati o tome kako nam je bilo, jer mi se sad, iz ove moje perspektive čini nemogućim, da sam se i ja nekad osjećala tako sretnom. Sjećam se i dana kad su nam javili da je Davorin preminuo, kad sam otišla s probe na folkloru s osjećajem u stomaku kao da mi je umro član familije, i onog posthumnog teksta Dace Džamonje u "Danima", ali ni o tome ne želim da pričam.

Nekoliko godina nakon, nekome je pala na pamet ideja da bi se ljudima koji su u tolikoj mjeri značili ovoj državi, trebao održati neki "Tribute to.." koncert. Al' ne u Fisu (ne, to ni slučajno) već u "gradu od čelika" samo nekih 70km dalje od svega onog što je Dačo toliko volio. I najavljivao se taj koncert danima, i prijavile se na njega sve ove naše estradne ličnosti, sriktale se, opalile "glanc" i juriš na scenu za koju da je, dao dragi Bog, iko ikada čuo i znao osim uposlenika željezare i okolnih komšija. A taman se toliki broj ljudi otprilike skupio u gledalištu. OK, priznajem im trud, i niko nama Sarajlijama nije kriv što se nismo prvi sjetili da organizujemo koncert, ali ne mogu da se otarasim osjećaja da sve izgleda nekako jadno i provincijski, i nedostojno jednog takvog benda. I kako ko od izvođača izlazi na scenu, tako se iz zvučnika svaki put čuje nezaboravni 'vorspiel' "Plime"... ... "u svjetu tame skriven viru, kroz kolut dima tonem ja u mir, i osjecam da gori moj svijetu jer nista od onoga sto zelim nije tu "... otpjeva Puško, pa nekakav hor iz Zenice, pa Deen, one curice iz "Erata", bucmasta L. Jusić, i kad vidjeh da se Burhan (ne znam mu ni ime kako treba) penje na binu uz prve taktove već spomenute pjesme, odlučih da isključim TV i odustanem od gledanja.

Čovječe, u susjednim državama ljudi ustanu kada spominju "Indexe", o njihovom muzičkom opusu da ne govorimo, a njihovi zemljaci ih okarakterisaše kao neki jadni "one hit wonder" koji nakon "Plime" nikad ništa nije napravio. I onda, po baksuzu, slučajno nabasam na TV prilog o koncertu iz Beograda. I gledam kako jedan vidno ganuti Aki Rahimovski govori o tome kako je bio ponosan što je uopšte živio u doba "Indexa", slušam 'maminu ljubav s ekrana još iz vremena Korni Grupe', Dadu Topića, Bebeka i Tonija Cetinskog koji s takvom jednom primjerenom poniznošću i dubokim poštovanjem spominju svoje sarajevske kolege i opisuju koja im je čast bila pjevati njihove pjesme. Kažu, teško im se bilo odlučiti koju pjesmu da pjevaju, jer je svaka od njih mala priča za sebe. I ne znam zašto, al meni se odjednom plače.

I onda, kao i svaki put kad doživim tako "reality check" i shvatim gdje živim, padne mi na pamet ona Amarova rečenica, da je to samo jedan u nizu razloga zbog kojeg na ovu državu treba baciti atomsku bombu, preorat zemljište, i onda na njoj napravit terene za golf ...

Jebeš "In Memoriam"...

Mrzim kada nadobudni novinari, kada neka poznata ličnosti tragično izgubi život, uzmu neku ozbiljnu sliku te osobe, oboje je u crno, dodaju one užasavajuće cifre rođenja i smrti, sve to ukrase nekim histeričnim, hvalospjevnim tekstom i u naslovu napišu "In Memoriam".

Mrzim smrt generalno, jer je tako isključiva. Jer nakon nje nema popravnog ispita. Nema kajanja i nema povratka.


"Mir onih koji odlaze ne može smiriti nemire onih koji ostaju iza njih", pisao je jednom davno Samuel Langhorn Clemens, alias Mark Twain, i znao je šta govori.

U suštini me ne zanima ako neka američka "celebrity" glupača otegne svoje male papke, jer je maznula neku bobicu, na čijem pakovanju je prethodno možda ipak trebala pročitati uputstvo za upotrebu, al' kad umre neko iz "mahale", neko tako mlad, talentovan i lijep, ja svaki put poželim da onom, zbog kojeg svi sklapaju ruke ili šire dlanove u nadi da će im uslišiti molitve i pomoći, vrisnem da je egoistični drkadžija.

Nije bio iz moje mahale, al' je u mom životu, neznajući, odigrao veću ulogu nego što bi je vjerovatno imao da je, kojim slučajem, živio dva sprata iznad ili tri ispod mog stana.

Najmanji i najslađi životni saputnik na svijetu je te presudne novembarske noći izabrao baš njegovu pjesmu, baš tu lijepu pjesmu, da je otpjeva, kad je mene ugledao prvi put. I kad sam ja ugledala njega.

I tako mi je nevažno da li zvuči otrcano ili ne, al' to je bila naša pjesma.

Htjeli smo plesati uz nju one noći kada sam promjenila prezime, al' bend je nije znao svirati, htjeli smo otići na koncert, al' nismo imali love za karte... I stalno smo pričali da imamo vremena, da ćemo kad tad otić na taj koncert, i kupiti CD i da je sve OK. I što je najgore, bilo je. Sve do jutros.


Kod sam bila mala, često sam, kad nisam mogla da zaspim, ležala u krevetu i zamišljala kako "u ovoj sekundi, dok ja trepnem jednim okom, rodi se toliko i toliko beba, umre toliko i toliko baka, neko plače, neko se smije, neko slavi, neko se sprema za školu ...". Bila mi je tako fascinantna ta pomisao, da toliko različitih ljudi, načičkanih svuda po zemaljskoj kugli, radi toliko različitih stvari, dok ja ležim u krevetu.


Fantastični pjevač, još bolja osoba, tvrde svi koji su ga upoznali, i "najdraže makedonsko dijete", kako ga je jutros vidno ganut nazvao predsjednik te države, preminuo je jutros u 6.30 u saobraćajnoj nesreći. Spavao je na suvozačevom sjedištu i imao taj nevjerovatni peh, da mu se ni jedan "airbeg" nije otvorio. U 6.30. dok se on borio za svoj mladi život, ja sam fenirala kosu i birala čarape koje ću obući na posao, neko se smijao, neko plakao, neko se spremao za školu...


I opet, sve mi je jasno, osim jedne stvari. Mislim, shvatam da se saobraćajne nesreće dešavaju i da ljudi u njima ginu svakodnevno. Al' ako već postoji neko, ko sve te stvari nekim nevidljivim svilenim koncima kontroliše i dovodi u red, zašto onda, koji kurac, nije sebi uzeo nekog kretena koji je baš u toj sekundi stajao na vrhu ne zgrade i od silnog bijesa poželio da skoči, nekoga ko se baš tada pukao u venu heroinskom špricom, koji je silovao neku maloljetnicu, ubio trudnicu, udario cuku, nekog pedofila, nacistu, ženomrzca... a ne baš jednu od najsjajnijih balkanskih zvijezda. Eto baš njega.

Eto...

A mom malom saputniku i meni od njega ostaje ta njegova pjesma i ništa više. I hvala mu na tome. Tačno tako, pjesma - nikakav jebeni "In memoriam".

Pa eto, nek' tebi sad gore pjeva DRKADŽIJO, a nas ovdje ko jebe...

Love isn't love...

"Let me not to the marriage of true minds
Admit impediments. Love is not love
Which alters when it alteration finds,
Or bends with the remover to remove:
O, no! it is an ever-fixed mark,
That looks on tempests and is never shaken;
It is the star to every wandering bark,
Whose worth's unknown, although his height be taken.
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks
Within his bending sickle's compass come;
Love alters not with his brief hours and weeks,
But bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me proved,
I never writ, nor no man ever loved."

William Shakespeare
(William Shakespeare's Sonnets)

Zato što ipak nisam normalna...

Mada me moja draga i nikad prežaljena majka, nakon 48 sati najtežih muka, na svijet donijela u sred sunčanog Aprila, ja sam nekako vazda u duši bila pingvin. Nešto se malo pojebalo na mom unutrašnjem kalendaru, pa tako ja redovno psujem i topim se k'o jeti, kad svaki normalan čovjek uživa na suncu, a onda trčim po kući i širom otvaram sve prozore kad ugledam prvu kišnu kap.

Zimi, kada je temperatura najmanje 10 stepeni ispod nule, ja sam toliko sretna, da me i moji najmiliji teško mogu podnijeti. Zato najmanji i najslađi životni saputnik na svijetu, čim zapuše prvi sjeverac, počne dobijati svoje suicidne napade, i pati tako iskreno, da mi se duša moja cjepa kad ga gledam, a ne shvatam ga. Iz svih ovih razloga me užasno zbunjuje činjenica, da moja omiljena fantazija, kojom godinama smirujem živce, nema nikakve veze s kolibom na planini, vatrom u kaminu i krznom okrutno ubijenog polarnog medvjeda ispred njega.

Naime, nakon što sam prilično nevoljko napustila svoj prekrasni i bezbrišni "sex, drugs and r'n'r" život, u kojem sam godinama uživala punim plućima, promjenila sam milijardu poslova i radnih mjesta. Ja i dalje uporno tvrdim da nije bilo do mene. Moji bivši poslodavci o tome vjerovatno imaju neku svoju verziju priče. Uglavnom, neću sada otkrivati detalje o tome kako sam davala i dobijala otkaze, kako sam spavala na poslu, kasnila, lagala i petljala, i davala sve od sebe da nekako i s najodvratnijim šefovima ove države pokušam izaći na kraj. Ali postoji jedan trenutak, koji redovno prepričavam svaki put, kad se neko od moje raje počne žaliti na svog šefa.

Dakle, situacija je sljedeća: Ja radim na jednoj od onih besmislenih funkcija u jednom od organa uprave u ovoj fuckin' državi. Moja šefica, mamina princeza i bivša misica (koja sliku s tog besmrtnog natjecanja još uvijek nosi u novčaniku, potajno šmrćući za starom slavom i pitajuć' se, dragi Bože, kad li je prije stigla nabaciti ovih 173,2 kg viška, kad ona, zaboga, ima tako loš apetit i nikad ništa ne jede !?!), zove me na informativni razgovor. Ja, kao po nekom najgorem mogućem scenariju, na taj razgovor dolazim malčice mamurna, a malo više pripita, jer tada još uvijek nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da vodim život odrasle osobe, pa sam si, s vremena na vrijeme, davala malo oduška.

Jedina moja sreća u toj cijeloj noćnoj mori jeste činjenica, da je moja draga šefica, "elhamdulila", fino papkila tog jutra, neku sigurno vrlo slasnu i mirisnu ribicu iz konzerve, čija je opora aroma začepila svaku poru u mojim nosnicama u onoj sekundi kad sam kročila u njenu kancelariju, tako da sam bila sigurna, da ću čim uspijem zbrisati s razgovora i dočepat se prvog kupatila, ispovraćati ne samo sve što sam popila prethodne večeri, nego i ono proteklog Decembra, i da ću se poslije toga osjećati sjajno.

Dakle, sjedam na neku pohabanu stolicu ispred nje, isto k'o nekakav osuđenik, i očekujem bujicu prostih riječi, psovki, krikova, urlika kojim će mi staviti do znanja koliko sam je razočarala, kad ono - muk i tišina. Kraljica zemlje zvana Pasivnia Agresivia odlučila je da me kazni time što će tihim i smirenim govorom apelirati na moj zdrav razum. Evidentno apsolutno pogrešna terapija za moj pijani mozak, al' se ona nije dala zbuniti. Radije je gestom, koja je valjda trebala izgledati dramatično i autoritativno, zapalila svoju cigaretu, s muštiklom naravno, i odmakla se malčice od svog stola, da je fino mogu vidjeti u prvom planu.

"Znaš dušo, stil, to ti je nešto s čim se čovjek rađa - il' ga imaš il' ga nemaš".

Aha. Da u stvarnom životu postoji mogućnost da ti se iznad glave upali lampica svaki put kad dođeš do nekog novog otkrića, u mom životu bi to morao biti taj presudni trenutak. Ni jedan drugi. Kasnije, kada sam u mislima ponovo preslušavala njen monolog, bilo mi je žao, jer sam propustila priliku da joj eventualno zaplješćem. Mislim ... Al' jebi ga, bila sam previše dekoncentrisana, ne znajući da li da prije gledam u njene ašćare neobrijane dlakurde (prev. dlakurda - velika, duga, iznimo ružna dlaka) na nogama, koje su, iako su najlonke davale sve od sebe da ih ukrote, štršale na sve strane, ili ipak u ogromno, rubinsko oko broš-tigra, koji je onako sjajan i zlatan, krasio rever njenog zelenog sakoa.

"Ne možeš ti na posao dolaziti u tim malim džemperčićima k'o što ti je taj koji imaš na sebi. Ipak ovdje dolaze bitne stranke. Ti moraš biti reprezentativna!"

Dok je ona nastavljala svoj beskonačni monolog o svojoj neprolaznoj ljepoti, ja ne mogu a da se ne pitam, zašto se ja, koji kurac, svako jutro s pjetlovima budim da bi stigla da se istuširam, isfeniram, namažem, našminkam i šta već sve ne, kad ova prasica sa zadahom nilskog konja ni jebeni "Benetton"-ov džemper ne razlikuje od džaka za krompir?

I onda, u jednoj malo sekundi, padne mi na pamet, kao bi super bilo, da ja kojim slučajem nisam prinuđena da slušam tu ovcu, već da sam negdje sasvim drugo. Recimo, na moru...

"The only freedom, is the freedom of your mind". To je, dakle, to.

Sasvim tiho, u njedra si kažem da ni ona ne može zauvijek pričati, da se i jezik s okusom oslića kad-tad mora umoriti. "No te preocupes", mala, pomislim, i u roku od nekoliko sekundi svoju fantaziju dovodim do perfekcije - sjedim sama u jednoj od onih dječijih kućici na drvetu koja je otvorena sa svih strana. Drvo je na plaži, al' je u mojoj kućici hlad i ugodno. Zatvaram oči i dok sjedam na pod, osjetim kako me vjetar golica po koži i čujem negdje u daljini djecu koja se igraju i dozivaju na jeziku koji ne razumijem. Tek ponekad otvorim oči i pogledam u ogromne valove koji se pjene, a onda ih ponovo zatvorim i jednostavno šutim...

I tako svaki put i na svakom sastanku. Čim ona otvori usta, ja otputujem u svoju kućicu na drvetu. Mjesecima i godinama.

I onda, danas, slučajno vidim slike ove birtije što se otvorila na zidinama starog grada u susjednoj nam državi. Čovječe... Eto meni materijala za narednih 1000 poslova i sastanaka. Da srčem neki šareni koktel, dok s obale gledam valove i cerim se k'o blesava.

E, to je to, to sam čekala...

Moon over ... whatever!!!

Ja odavno boljeg teksta i neuglednije muzike u jednoj pjesmi vidjela nisam. But, hey, that's just me...


"There's a moon over Bourbon Street tonight
I see faces as they pass beneath the pale lamplight
I've no choice but to follow that call
The bright lights, the people, and the moon and all
I pray everyday to be strong
For I know what I do must be wrong
Oh you'll never see my shade or hear the sound of my feet
While there's a moon over Bourbon Street



It was many years ago that I became what I am
I was trapped in this life like an innocent lamb
Now I can only show my face at noon
And you'll only see me walking by the light of the moon
The brim of my hat hides the eye of a beast
I've the face of a sinner but the hands of a priest
Oh you'll never see my shade or hear the sound of my feet
While there's a moon over Bourbon Street



She walks everyday through the streets of New Orleans
She's innocent and young from a family of means
I have stood many times outside her window at night
To struggle with my instinct in the pale moon light
How could I be this way when I pray to God above
I must love what I destroy and destroy the thing I love
Oh you'll never see my shade or hear the sound of my feet
While there's a moon over Bourbon Street"

Mrvica Siksijeve filozofije

U moru bezveznih e.mailova, kojekakvih pornografskih stranica, slika obnaženih maloljetnica sa ogromnim cicama, recepata za UN dijetu i ostalih govana, pronađoh ovaj rijetki biser, koji mi je nekad davno poslao moj dragi drug Siksi. Znam, ima tu malo patetike, i sve je to OK, al' ruku na srce, ko od nas, barem jednom u životu, u nekom užasnom životnom trenutku, nije sanjao o nekom ovakvom razgovoru?

Dakle...

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi želio razgovarati sa mnom?", reče Bog.

"Ako imaš vremena", rekoh. Bog se nasmiješi.

"Moje je vrijeme vječnost. Šta si me htio pitati?"

"Što te najviše iznenađuje kod ljudi?"

Bog odgovori: "Što im je djetinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi željeli ponovo biti djeca. Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje. Što razmišljaju tjeskobno o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti. Što žive kao da nikada neće umrijeti, a onda umiru kao da nikada nisu živjeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želio da tvoja djeca nauče?"

Osmjehujući se, Bog odgovori: "Da prihvate da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voljeti. Da nauče da nije navrijednije ono što posjeduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako nije dobro porediti se s drugima ... Da shvate kako nije bogat onaj čovjek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povrijedi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izliječi. Da nauče opraštati tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih snažno vole, ali da one to ne znaju iskazati riječima. Da nauče da se novcem može kupiti sve - osim sreće. Da nauče da dvije osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je potpuno različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da shvate kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste - moraju nekada i sami sebi opraštati..."

"Ljudi će zaboraviti što si rekao, zaboraviće šta si učinio, ali nikada neće zaboraviti kakve si osjećaje u njima pobudio..."

Pozdrav generaciji !!!!

" ...za svu djecu koja su rodjena i prezivjela 1950te, 60te, 70te i 80te !!!"

Prvo, prezivjeli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke, kad ih je boljela glava, pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetis .
U to vrijeme, nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od dohvata djece" na bocicama sa lijekovima, vratima i ormarima.Kada smo imali 10 godina, nismo nosili "Pampers" pelene. Pisali smo u krevet.
Kao djeca, vozili smo se u autima bez pojasa i zracnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolama. Pili smo vodu iz crijeva za zalijevanje vrta, a ne iz flasica kupljenih u velikim trgovackim lancima. Dijelili smo flasicu Coca Cole sa nasim prijateljima i NITKO nije umro zbog toga .
Jeli smo mlijecne sladolede, bijeli hljeb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni secera, ali nismo bili debeli, zato sto smo smo se STALNO IGRALI VANI.
Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se cijeli dan, sve dok se ne upale ulicne bandere. Igrali smo se zmire, ganje, trokuta, partizana i Njemaca, 1-2-3, limuna i narandze, kauboja i indijanaca, zaloga, fantoma i svega ostalog sto je samo djecja masta bila u stanju smisliti. Nerijetko nas nitko nije mogao naci po cijeli dan. I nikad nije bilo problema...
Provodili smo dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice. Nakon nekoliko padova, slomljenih prstiju i modrica na koljenima, naucili smo kako rijesiti problem .
Mi nismo imali imaginarne prijatelje, ni probleme s koncentracijom u skoli. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Nase curice nisu bile anoreksicne i nisu si umisljale da su debele. Mi nismo imali skolskog psihologa, pa smo ipak zavrsavali nekakve skole. I uz to su neki od nas bili cak odlicni djaci.
Nama nisu prodavali drogu ispred skole, nismo bili u 11toj seksualno aktivni i curice nisu imale potrebu da se sminkaju do punoljetstva... Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, mobitele, kompjutere, Internet, chat rooms...
MI SMO IMALI PRIJATELJE I MI SMO ISLI VAN DRUZITI SE S NJIMA !
Padali smo s drveca, krali rezdelije, znali se posjeci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga ..
Igrali smo se s lukom i strijelom, pravili katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo to prezivjeli bez posljedica! Isli smo biciklom ili pjeske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!
Kad smo imali probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas izvuku. Ustvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!
Posljednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u povijesti covjecanstva. Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje i znanstvenike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greske, uspjeh i odgovornost. I naucili smo zivjeti s tim ! I ti pripadas toj generaciji?

CESTITAM! Pozdrav generaciji. ZIVJELI !!!

I život teče dalje...

Nadam se da se čika Balašević, ako ikada sazna, neće naljutiti, ali ukrala sam mu jedan mali dio njegove nikad objavljene knjige "I život teče dalje", i preradila sam ga, da nekako bolje paše uz moj život.

...Majku naslutim u tami ,

s vremena na vrijeme,

sleti mi na rame kao maleni crni leptir,

šapne mi stih koji me muči,

ili me pokrije mekim, cicanim snom

kada se uznemirim sanjajući stvarnost,

ali joj teško uđem u trag ...

Ipak,

u vedrim noćima,

kada se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga,

otkrijem po provinciji svemira neke uredno složene zvijezde,

sjetim se uredno poredanih figurica na vitrini

i njenog omiljenog roze kompleta sa pelerinom,

i znam,

tamo je negdje nedavno prošla moja preplašena, pedantna majka,

i eto ...

EU muževi, demonstracije i pigmejski klima uređaji

Nisam imala vremena da objasnim kako su moji poslodavci stranci. Eto, uglavnom, jesu.

Imam malenu kancelariju, sa malecnim stolom, još manjom stolicom (ne, ne, ne, mala jesam, tj. niskog sam rasta, kratka/domaća, kako mi je mama svaki put tepala, kad je htjela da me iznervira, al patuljak zaista nisam...) i prozorima koji se ne mogu otvoriti.

Sjajno! Zaista.

Kad bi čovjek sad cjepidlačio, moglo bi se reći da radim u akvarijumu za neke male ribice (znam da je ovo gramatički neispravno, kad kažem ribica, podrazumjeva se da je mala, al ovo je moj blog i ja na njemu radim šta hoću...). Uglavnom, razlog iz kojeg na mom radnom mjestu iz snova ima svega, samo nikako dovoljno svježeg vazduha, jeste interno pravilo kompanije (hmmm, zašto svaki put kad mi neko spomene tako neki glupavi pojam kao što je "interno pravilo kompanije" meni jednostavno dođe da udavim nekoga? Tačno čovjek predosjeća da se mora raditi o nekoj idiotariji) zahvaljujući kojem svaki prozor na zgradi ima neki "ujeb" (žao mi je, ali ova riječ u mom riječniku postoji i potrebna mi je) zbog kojeg se ne može otvoriti.

Mislim, nije to sad neka tragedija, naravno da imam i klima uređaj (koji za divno čudo i za razliku od ostatka opreme, nismo posudili od nekih pigmejskih plemena), ali je mene malo, mrvicu, sekundicu, 'un petit peut', iznervirao razlog zbog kojeg to pravilo uopšte postoji.
Naime, moji poslodavci se plaše, da bi neko on nas lokalaca (isključivo lokalnih uposlenika, divljaka, neandertalaca, a ne Übermensch - stranaca, zaista, to nikako...), u napadu očaja (šizofrenije, gladi, strasti...), mogao da digne ruku na sebe, dramatično se sunovrativši kroz prozor.

Tako, dakle...

Ako uzmemo u obzir statističke podatke osoba koje su počinile samoubistvo u svijetu u proteklih nekliko godina, mada zvuči zbunjujuće, ali veće su šanse da te udari grom, pregazi bager ili da te pojede ajkula, nego da ćeš napustiti ovaj svijet bacivši se s prozora zgrade koja ima samo JEBENIH OSAM SPRATOVA!!!

Al' dobro, nek' im bude...

Stipse se, naime, plaše da bi ostatak porodice, nakon nemilog događaja, mogao tražiti odštetu, tvrde ovi lokalni, navodno suicidni, mungosi. Al' ja sam sigurna da njima nije do para. Zamisli te bruke. Valja poslije saprat' ljagu s imena, vratiti ugled i to...Ma ja, mora da je tako...

I onda sam zanemarila svoju redovnu, i naravno iznimno visoku novčanu nadoknadu koju dobijam svaki mjesec, i počela sam razmišljati o ljudima, koji za dobrobit svega gore navedenog, već godinama svakodnevno s osmjehom na licu trpe, da ih neki finski, danski ili koji već Viking - grmalj, koji se naziva šefom, ničim izazvano tretira kao pećinskog čovjeka. Odgovor na pitanje dobila sam, nenadano, samo nekoliko sati kasnije. Sjedim, dakle, sa svojim novim kolegama na pauzi za ručak. Oni, onako siti i zadovoljni, uz kafu i sladoled, raspravljaju u ratu u Iraku. Ja slušam.

«Mislim, to što dole Amerikanci rade, stvarno je grozno. Ne razumijem zašto naši ljudi ne izađu na ulice i protestuju protiv njih!?!»

Ne mogavši da se suzdržim, pitam tu osobu, zašto bi naši ljudi protestovali protiv rata u Iraku (mislim, ništa protiv Iračana, da ne bude zabune...), kad imaju dovoljno Tihića, Dodika, Silajdžića, Čavića, Čovića, kuraca, palaca ... koji im svakodnevno sjede za vratom, koji su im sve pokrali što se pokrast' moglo, pa opet niko protiv njih nije podigao ni jedan transparent.

«Ali oni ne utiču direktno na mene. Ne kradu od mene. Mi ovdje živimo jedan lagodan i sređen život.»

Ma ja, k'o što rat u Bosni nije bio ni Kustin, ni Bregin, ni Neletov...

Hm, pitam se, da li su ljudi od rođenja predodređeni da budu glupavi, ili im izvrše neki lagani oblik lobotomije kad popisuju ugovor u radu u nekoj od ovakvih organizacija? Jesu li moje kolege neka autohtona vrsta i, ukoliko je odgovor potvrdan, gdje ih gaje? Postoje li za njih neki posebni inkubatori u porodilištima?

Mislim, ko drugi pristaje da radi na funkciji «Assistant to the Assistant to the Headmaster» (bljak!!!), i što je još bitnije, zašto?

Hajde, ako iskoristim sve svoje emipatske sposobnosti, mogu shvatiti ove lokalne djevojčice, djevojke, žene, koje su iz bračne postelje izbacile ove naše domaće muškarčine, napravivši time mjesta za ove nove, moderne, «high fashion» EU muževe. E, oni su pravi. Peglaju, maze, paze, miluju, heklaju, stavljaju katetere, slušaju, tješe...bla, bla...i šalju eure, funte, dolare, dirame, leve, dinare, a možda pokoji jen i šta već sve ne, iz kojekakvih misija na bliskom ili dalekom Istoku, na koje su otišli nakon što su kod nas odradili svoje. Jel' to novi ideal uspješnog braka savremene bosanske paćenice, mislim, žene? Da nam muževi i djeca ni približno ne govore istim jezikom i da ih uopće ne viđamo?

Odgovor na sva moja gore navedena pitanja, mora biti potvrdan, jer si drugačije ne mogu objasniti, da se niko od mojih kolega nije potrudio, da svom evidentno vrlo oskudno obrazovanom šefu objasni, da mi, u ovom jebenom gradu, imamo milion stvari da pokažemo, a između ostalog posjedujemo i zgrade daleko više (pa makar to bila jebena i «Radon Plaza»!!!), nego što su zemunice i sojenice iz kojih su oni ispuzali, prije nego što su sa svojim «first class» avionskim kartama, stigli u našu državu da nam smisle ustav, prosipaju pamet i usput nas vrijeđaju na svakom koraku.

Može biti da sam prespavala taj momenat, ali kako je moguće, da je samo nekoliko redovnih plata dovoljno, da potpuno izgubimo osjećaj za ljude koji nas okružuju . Kad tačno je postalo lagano i bezbrižno to što nam komšijina djeca vjerovatno nemaju šta da jedu?

I onda odjednom samo udahnem, duboko, najdublje što znam, i prisjetim se kako najmanji i najslađi životni saputnik na svijetu često zna reći kako ja nisam, i ne treba da budem, mjerilo ovog svijeta. I onda kapituliram i priznam da puno lakše zaspim kad znam da se ne moram brinuti kako ću naredni mjesec platiti račun od struje i kiflu za doručak. Osim toga, veoma mi je draga moja minijatura od kancelarije, onako čista i topla, naročito kad vani puše ljuti sjeverac, i puna tišine. Tišina mi je super. Tako sama i zaboravljena na visokom čardaku osjećam se sretno kao kad sam bila mala i ubjeđena da me, ukoliko zatvorim oči, niko na svijetu ne može vidjeti jer ja ne vidim njih.

Al' to cjelokupnu moju situaciju ne čini ništa boljom. Ja i dalje ostajem «koka iz međunarodne organizacije», kako je to rekao moj jedini mentor na svijetu.

Da, tako je, ista sam kao svi oni drugi...

Trčim odmah sutra da si napravim transparent, pa onda ravno pred američku ambasadu, nema mi druge...

Već sam smislila adekvatan tekst, koji nije ništa drugo, nego moj omiljeni grafiti koji je godinama stajao na zidovima moje srednje škole, i koji glasi:


«AMERIKANCI SU NAJBOLJI DOKAZ, DA SU INDIJANCI TUCALI BIZONE!!!»

DA ODMAH NA POCETKU RAZJASNIMO NEKOLIKO STVARI...

Hmmm....

Najmanji i najsladji zivotni saputnik na svijetu (onaj moj, naime) cesto, u naletu bijesa ili panike i cega vec sve ne, zna reci da sam egomanijak (pise li se ova rijec uopste zajedno???). Ili 'control freak' (Upomoc ! Posaljite mi neku knjigu s pravopisom...). Ponekad se sazali pa kaze da sam mozda jednostavno luda (u nasem malom domu ludilo je inace olaksavajuca okolnost u svemu i svacemu). Ili da imam divan karakter, samo da ostatak svijeta nije sposoban da prepozna tu ljepotu ...

Moglo bi se reci da je upravu ...

Mislim, sto se tog ludila, ali i svega ostalog tice...

Nekada davno sam ja te svoje, ne moze se bas reci bubice u glavi (oh ne, tako ogromne bube ne postoje...), ali eto, te neke svoje prenose smatrala tako sarmantnim dijelom moje licnosti, uporno tvrdivsi da me moja 'osobenost"cini tako posebnom.

Da, posebno udarenom mozda ...

Sve dok jednog dana nisam prihvatila cinjenicu da to moje ludilo ima daleko dublje korijene nego sto sam se ja ikada usudila da pomislim, a kamoli izustim.

Kako je pisala Nura Bazdulj - Hubijar u svojoj divnoj knjizi "Kad je bio juli" - "... kad srce toliki jad i cemer pretrpi, ono postaje kamen, a iz kamena voda potec' ne moze..."

Sjecam se jednog davnog ljeta, recimo da je bila neka '97 (sjecam se godine iskljucivo iz razloga sto je tadasnja osoba na mojoj strani imala nekoliko nula manje u godinama nego ja, a to je tada bila prava revolucija ...), sjecam se da je bila noc i da smo sjedili na nadvoznjaku u nasem naselju i medjusobno se terapirali razgovorima (njegova mladost i stavovi u zivotu koje je nosila sa sobom uvijek su na mene djelovali tako smirujuce). I tada mi je rekao da cu ja, ako samo nastavim da zivim zivot kako sam ga zivjela do tada, jednoga dana samo "puci"...

I da nakon toga vise nikada necu biti ista ...

Kako sam mu se tada samo podsmijavala i govorila da moju snagu i vjeru u sebe nista na svijetu pokolebat ne moze.

He he he ...

Onaj sto mnogu tvrde da nas gleda odozgo i sva desavanja uredjuje ocigledno nije mogao spavati te noci, pa je dobro slusao moje monologe o hrabrosti i prkosu, i ostala sranja koja sam lupala tako sigurno i arogantno (kao i obicno, doduse...). Mozda je moje izrugivanje shvatio kao poziv na duel, ili kao izazov...

Od tada je prosla cijela jedna decenija, a zivotne karte koje mi je dodjelio nekako nisu imale bas ni jednog jokera. Sta vise, od njih tesko da se mogao sastaviti i neki maleni tris dvica...

Ljudi koji su me gledali kao sa svim nemilim dogadjajima iz proteklih godina izlazim na kraj, govorili su da se dive mojoj snazi i hrabrosti. Gledao me i on, sad ne vise tako mlad i vec odavno ne vise momak, vec samo drag prijatelj, i govorio i osjecao isto sto i ostali.

Ali ja sam znala bolje...

Shvatila sam da plakanje i urlikanje nije neosporno jedini nacin da je manifestuje tuga ili patnja. Postoje i oni koje bol bukvalno razdere na sastavne dijelove, ali hinjski tiho, nekako iznutra ...

I onda shvatis da te njegova rijec, izrecena tako iskreno i prijateljski te noci na nadvoznjaku, sustigla kao kletva. I da je na kraju docekala svoj veliki dan.

I bio je u pravu - nisam vise ona ista ... niti cu ikad biti. Dragi ljudi su mi savjetovali da mi je potrebna pomoc, strucna, profesionalna, ali ja u te gluposti ne vjerujem.

Mada, cinjenica jeste da ja moram pricati s nekim, bilo kim ....

I evo, pocela sam da pricam ... zar ne? ;)